Владан Десница
Има великих песника који су свој опус изнели и заокружили у младалачким годинама, има и оних чији су најбољи стихови настајали на искрају животног пута. Живот је, уза све друго, стална размена дарова. Оно најбоље од своје поезије, Десанка Максимовић износила је на светлост безмало на сваком кораку. Њен пут се пружио кроз махом негостољубиве пределе читавог столећа. Био је то век без такмаца кад је о добру реч. Без премца и када је у питању зло.
Нашој књижевности даровао је велике песнике, одважне да се ухвате у коштац са епохом лекова против тешких обољења, на једном, и са гасним коморама на другом полу. Међу њима, Десанка Максимовић била је најдуговечнија. Њена поезија је својеврсно сведочанство о веку, али и говор о слојевима минулог.
Са наносима историје у вези, искрсава питање како данашњи песник, стасао у мноштву песничких пракси, прилази неким од пресудних догађаја у кртом слоју постисторије…
Из Беседе поводом награде „Десанка Максимовић”
Живорад Недељковић
