Delo bi se možda ponajpre moglo označiti kao klasično po temama kojima se bavi. Iz samog izlaganja je vidljivo da I. Svenonius nema nikakvih teškoća da u svoja razmatranja uključi čitavu dosadašnju tradiciju „organizovanja informacija” ili, da preciznije odredimo pravi predmet ove knjige, bibliografskog opisa. Potpuno ravnopravno i sa istom ozbiljnošću se razmatraju ideje Panicija, Lajbnica, Katera, Ranganatana ili napori savremenika poput Lubeckog i članova radnih grupa IFLA-e. U osnovi ove lakoće i uravnoteženosti izlaganja nalazi se ideja da se svi oni (pa i njihovi intelektualni prethodnici, poput Platona) bave jednim istim pitanjem (ili skupom pitanja). Tako čak i prosečno obavešten čitalac može lako da primeti da je Lajbnicovo (naivno) uverenje po kome je „zamišljao jezik tako oslobođen nejasnoća da bi dva čoveka koji se raspravljaju mogli da razreše razlike jednostavno rekavši: Hajde da izračunamo” isti onaj „ogromni napor, koji iscrpljuje i telo i dušu, [u kome] pri uvrštavanju u alfabetski katalog mnogobrojnih knjiga sakupljenih sa svih strana sveta, postoji mnoštvo zamršenih i teških problema koji muče um”, o kome govori Tomas Hajd, bibliotekar Bodleane.
Iz recenzije Nebojše Kovačevića
