Дело би се можда понајпре могло означити као класично по темама којима се бави. Из самог излагања је видљиво да И. Свенониус нема никаквих тешкоћа да у своја разматрања укључи читаву досадашњу традицију „организовања информација” или, да прецизније одредимо прави предмет ове књиге, библиографског описа. Потпуно равноправно и са истом озбиљношћу се разматрају идеје Паниција, Лајбница, Катера, Ранганатана или напори савременика попут Лубецког и чланова радних група IFLA-e. У основи ове лакоће и уравнотежености излагања налази се идеја да се сви они (па и њихови интелектуални претходници, попут Платона) баве једним истим питањем (или скупом питања). Тако чак и просечно обавештен читалац може лако да примети да је Лајбницово (наивно) уверење по коме је „замишљао језик тако ослобођен нејасноћа да би два човека који се расправљају могли да разреше разлике једноставно рекавши: Хајде да израчунамо” исти онај „огромни напор, који исцрпљује и тело и душу, [у коме] при уврштавању у алфабетски каталог многобројних књига сакупљених са свих страна света, постоји мноштво замршених и тешких проблема који муче ум”, о коме говори Томас Хајд, библиотекар Бодлеане.
Из рецензије Небојше Ковачевића
