Zlata Kocić
Zadužbina „Desanka Maksimović” i Narodna biblioteka Srbije, 2024.
Nema razlike između njenih stihova i nje. Božji čovek. Tako sam osećala pri prvom susretu s Desankom Maksimović, početkom osamdesetih godina, tako osećam i sada. Detinje vedra, blaga i osmehnuta, ali joj se i uzdah otme, i neka duboka seta načas zatamni oko. Žilava, a krhkija od biljčice. Krotka i blagorodna, a ako zatreba, odsečna, s taktom. Prozorljiva, s onim posebnim, zdravim rezonom nekog seljanina. Milosrdna i smirena, ali na dobrodušni šeretluk neće ostati dužna…
Iz Besede povodom nagrade „Desanka Maksimović”
Zlata Kocić
