Злата Коцић
Задужбина „Десанка Максимовић“ и Народна библиотека Србије, 2024.
Нема разлике између њених стихова и ње. Божји човек. Тако сам осећала при првом сусрету с Десанком Максимовић, почетком осамдесетих година, тако осећам и сада. Детиње ведра, блага и осмехнута, али јој се и уздах отме, и нека дубока сета начас затамни око. Жилава, а крхкија од биљчице. Кротка и благородна, а ако затреба, одсечна, с тактом. Прозорљива, с оним посебним, здравим резоном неког сељанина. Милосрдна и смирена, али на добродушни шеретлук неће остати дужна…
Из Беседе поводом награде „Десанка Максимовић”
Злата Коцић
