Iako je Marks upućivao na granice političkog , možda je politika i dalje okvir emancipacije. Mislim da je to jos uvek veoma aktuelna Đinđićeva pozicija u kojoj se on, iako to ne čini eksplicitno, približava Hani Arent. Neutralisanje disensa u komunizmu će tako biti protumačeno kao neutralisanje pluralizma individualnosti. Osnova kritike Hane Arent u odnosu na Marksa je upravo to da je marksistički projekat, kao bitno ekonomski, u nemogućnosti da realizuje projekat slobode. Ekonomija se, na kraju krajeva, bavi samo prirodnim potrebama, a politika nas iz stanja prirode uzdiže ka slobodi. To je, uostalom, bila već Aristotelova pozicija. Ostaviću ovde po strani kritiku Hane Arent, koja je inače veoma inspirisala i marksiste kao što je to Habermas. Habermas je, tako, preko Hane Arent shvatio značaj pojma interakcije. Jer, ako već u perspektivi rada i ekonomije nije došlo do emancipacije, kao što je to pokazao komunizam, onda je neophodno promeniti paradigmu na osnovu koje tumačimo svet. Promena kapitalizma je i promena paradigme na osnovu koje se odnosimo prema socijalnom svetu. I tu Habermas preuzima pojam interakcije Hane Arent vodeći ga ka pojmu komunikativne racionalnosti. Vezujući se, od samih početaka, za individuuma i za disens i dovodeći time u pitanje metafiziku nasilja, Đinđić se, sa različite strane, takođe približava Hani Arent. Marksizmu nedostaje pojam politike, tu bi se Đinđić i Arent složili. Da li je, međutim, Moderna i dalje politička inspiracija – to bi možda bio kontekst njihovih razlika.
Ali, siguran sam u jedno. Siguran sam da bi i Hana Arent imala duboko poštovanje za Đinđićevu misao. Za tu misao bez oslonca, kako bi ona rekla. Za njegovu odvažnost i u preispitivanju Moderne i, naročito, u preispitivanju jugoslovenske tradicije. Na kraju krajeva, pojam modernog građanina nije samo ekonomski. On je takođe u vezi i sa pitanjem kritičke imaginacije koju je Đinđić vezao za pojam individue i njenih političkih prava. U tome je osobenost njegove pozicije usmerene i protiv metafizike uma i protiv metafizike partijnosti.
Sećam se da mi je, kada smo se ovde u Brazilu poslednji put videli, dugo objašnjavao kako, na kraju krajeva, nije važno šta neka država čini za pojedinca, ili šta pojedinac čini za državu, već šta taj pojedinac čini za samog sebe. U Zoranu je bujao život tog pojedinca koga ni Tradicija ni Moderna nisu uspele da uguše.
Iz predgovora Miroslava Milovića
