«Место Ранка Младеновића (1892–1943) у историји српске књижевности, посебно песништва и драме, је са више или мање проницљивости одређено, али то не значи да је дело овог вишеструко образованог и даровитог песника, драматичара, есејисте, теоретичара драме, уредника, позоришног и књижевног критичара, драматурга, управника Народног позоришта у Београду и – не на последњем месту – професионалног историчара протумачено, с обзиром на оно што представља његов етимон (Л. Шпицер), његово суштинско духовно језгро.»
Бојана Стојановић
