07/12/2022.

Pozivamo Vas da u sredu 7. decembra 2022. godine, u podne, dođete u Narodnu biblioteku Srbije i prisustvujete otvaranju izložbe Staze, spone, spoznaje posvećene Jeleni J. Dimitrijević, Isidori Sekulić i Desanki Maksimović.

Izložba je nastala u okviru Rute književnica (Women Writers Route), projekta koji povezuje 14 autorki iz sedam slovenskih zemalja i koji je 2022. godine dobio sertifikat Saveta Evrope. Ona nas podseća na tri značajne književnice iz Srbije preko staza kojima su, stvarno i metaforički, prošle, spona koje su stvarale i spoznaja koje nam svojim delom daruju.

Izložba traje do 17. marta 2023.

Katalog izložbe u okviru Rute književnica

Staze, spone, spoznaje –  Jelena J. Dimitrijević, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović

Tri autorke na koje vas ovom izložbom podsećamo predstavljaju Srbiju u projektu Ruta književnica (Women Writers Route), nastalom na inicijativu Foruma slovenskih kultura. Projekat je od 2022. godine postao jedna od 48 ruta Saveta Evrope i jedna od desetak koje prolaze kroz Srbiju.

Ovaj put povezuje sedam slovenskih zemalja i četrnaest književnica: pored autorki iz Srbije, Jelene J. Dimitrijević, Isidore Sekulić i Desanke Maksimović, tu su Jelisaveta Bagrijana iz Bugarske, Marija Konopnjicka iz Poljske, Zinaida Hipijus, Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva iz Rusije, Zofka Kveder, Lili Novi i Ljupka Šorli iz Slovenije, Ivana Brlić-Mažuranić i Marija Jurić Zagorka iz Hrvatske i Divna Veković iz Crne Gore. Cilj Rute književnica jeste da se sa ovim autorkama upozna što je moguće širi auditorijum, da otkrije njihove međusobne veze, stvarne i umetničke spone, da im oda priznanje posećujući mesta važna za njihovo stvaralaštvo, a pre svega, čitajući njihova dela.

U delu rute iz Srbije važnu ulogu imaju Narodna biblioteka Srbije, kao institucija koja čuva nasleđe i dela ovih književnica, kao i Zadužbina „Desanka Maksimović”, smeštena u samoj NBS. Izložba je pripremljena u saradnji sa projektom Knjiženstvo sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Izložba Staze, spone, spoznaje predstavlja rukopisnu zaostavštinu, korespondenciju kao i prva štampana izdanja onih dela naših autorki koja nam otkrivaju njihove puteve, životna i umetnička stremljenja, a koja se nalaze u fondovima Narodne biblioteke Srbije.

Samostalno putovanje kao način života i saznavanja tek se od modernog doba, s kraja 19. i početkom prošlog veka, vezuje i za žene. Tradicionalno, žene su bile zatvorene u krugove koje im je društvo odredilo i odatle su teško izlazile. Prvi uslov za njihovo oslobađanje i stupanje na književnu scenu bilo je obrazovanje – pismenost im je omogućila ne samo da zapišu ono što pevaju, već i da čitaju, da pripadaju svetu čitalaca, što je Virdžinija Vulf opisala kao vrhunsku privilegiju. Sve tri naše autorke bile su poliglotkinje koje su gradile jezičke spone a pokretao ih je nomadizam, energija o kojoj Isidora Sekulić piše:

[…] Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji božjoj koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja božja: to su staze i reke, i putovanja i sretanja i nizovi života i drugova: a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-tamnice u kojima slobodnog čoveka kao miša davi gospodar, sused, običaj, kritika.[1]

Hronološki, prva od autorki iz Srbije o kojim je ovde reč jeste Jelena J. Dimitrijević (1862–1945). Rođena ubrzo pošto je Srbija osvojila slobodu, a preminula na samom kraju Drugog svetskog rata, Jelena J. Dimitrijević obišla je četiri kontinenta: Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Njen prvi putopis je o gradu u kom je živela od svoje 19. do 36. godine – to su Pisma iz Niša o haremima, koja opisuju segment nevidljiv za mnoge stanovnike. Ulazak u niške hareme odveo ju je kasnije do Soluna, Kaira, Indije, Japana… Na ovoj izložbi predstavljamo dela Jelene J. Dimitrijević nastala na putu po Americi (1919–1920), putu oko sveta (1926–1927) i pesme nastale početkom tridesetih godina u Francuskoj. Američko iskustvo je opisano u putopisu objavljenom 1934. Novi svet ili godinu dana u Americi, u pričama iz Srpskog književnog glasnika, pesmama iz rukopisa Na Okeanu i preko Okeana (R542), K Suncu za Sunce (R543) i Iz Novog sveta (R545), koji se čuvaju u Narodnoj biblioteci. Put oko sveta ispripovedan je kroz putopis Sedam mora i tri okeana, čije se obe knjige čuvaju u rukopisu (R540) u Narodnoj biblioteci. Predstavljena su i prva izdanja putopisa – prva knjiga objavljena je 1940, a druga osam decenija kasnije, 2020. godine – a uz njih je izložena i pesma iz pratećeg rukopisa.

Zbirka pesama nastalih u Francuskoj na francuskom objavljena je kao celina i u prevodu na srpski jezik takođe 2020. godine, pod naslovom Au Solei couchant / U suton (iz rukopisa 544), a izloženo je i prvo izdanje poeme „Une vision” iz 1936. godine.

Najzad, tu su i beležnice s pojedinih putovanja i pasoš Jelene J. Dimitrijević iz 1931. godine.

Isidora Sekulić je takođe bila velika putnica. Ona je videla Evropu i deo Afrike. Zanimljivo je da u jednom pismu Miodragu Ibrovcu iz 1930. godine Isidora piše: „Nisam otišla u Indiju, i to je šteta. Videla bi tamo svoj stari zavičaj.” (Popović 2004: 8). Slično je o Indiji govorila i Jelena J. Dimitrijević, koja je ovu zemlju nazivala „majkom”.

Na izložbi se, u delu posvećenom Isidori Sekulić (1877–1958), nalaze rukopis knjige Saputnici (R183), prvo izdanje ove zbirke iz 1913, kao i tri zapisa iz nje koje je prvobitno objavila u Srpskom književnom glasniku. Sam naslov Saputnici nam jasno ukazuje na metaforičan doživljaj života kao putovanja.

Iz Isidorinih dela i pisama izdvaja se njena ljubav prema Skandinaviji, naročito Norveškoj. U korespondenciji sa Svetislavom B. Cvijanovićem i Svetislavom Petrovićem, koja se čuva u Narodnoj biblioteci i koja je izložena za ovu priliku (zbirke R641, odnosno R642), vidi se oduševljenje kulturom i prirodom ovog dela Evrope. U Pismima iz Norveške fascinacija lepotom, veličanstvenošću i tišinom predela osnovna je nit. Sloboda, nesputanost i mir, uzvišenost prizora – to su nomadske norveške staze Isidore Sekulić. Na izložbi je ovaj putopis predstavljen prvim izdanjem, iz 1914. godine.

Iz pisama Svetislavu B. Cvijanoviću i Svetislavu Petroviću vidi se da je Isidora Sekulić veliki deo energije posvećivala prevodima kao sponama koje grade svetsku književnu zajednicu. U postmodernom tumačenju pojma nomadizam, inače, poliglosija i prevođenje njegove su suštinske odlike, a naše autorke su ih oličavale svakim aspektom svog rada.

Desanka Maksimović (1898–1993), kao i njene prethodnice i, delom, savremenice, bila je svetska putnica. Obišla je brojne zemlje (SAD, Kanadu, Kinu, Australiju, Letoniju, Norvešku, Veliku Britaniju, Švajcarsku, Francusku, Italiju, Poljsku, Slovačku, SSSR, Mađarsku, Bugarsku, Grčku). Iako je proputovala svet, putopisi čine manji deo njenog stvaralaštva. Na ovoj izložbi predstavljena je putopisom iz Australije iz beležnice koja je nađena u zaostavštini i prvi put se izlaže. Zastupljeni su i originalni rukopisi njenih pesama, pisma i prevodi. Iz bogate zaostavštine izdvojeni su još neobjavljeni materijali koji govore o vezama sa slovenskim književnicama. Reč je o prepisci koju je od 1957. godine do pred kraj života vodila sa Idom Radvoljinom i Olgom Kutasovom. One su bile prevoditeljke i priređivačice prevoda Desankine poezije, a vremenom su postale i njene prijateljice. Pored toga što su joj pomagale u izboru poezije za prevođenje pesnika iz Sovjetskog Saveza, delile su s njom i prevodilačke probleme i priče iz privatnog života.

Desanka Maksimović je prevodila samostalno sa bugarskog, makedonskog, slovenačkog, ruskog, ukrajinskog, beloruskog; u koautorstvu je prevodila sa brojnih drugih slovenskih jezika, kao i sa norveškog i francuskog. Sama je bila prevođena na slovenske jezike i na izložbi se može videti pismo u kom iskazuje radost zbog toga što Ana Ahmatova prevodi njene pesme.

Iz bogate građe koja pokazuje „nomadizam” Desanke Maksimović izdvojeno je i nekoliko ličnih dokumenata: lična karta i pasoši iz Kraljevine Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije i SFRJ, kao i Dozvola za rad u čitaonici Narodne biblioteke Srbije.

Kada je reč o međusobnim vezama ovih književnica, znamo da je Isidora Sekulić pisala o Jeleni J. Dimitrijević i o Desanki Maksimović, kao i da je Desanka osećala duboko poštovanje prema obema. Da li bi one želele da se nađu zajedno, pod ovim ili nekim drugim naslovom, posebno je pitanje. Kao ličnosti, sve tri su bile jake, radoznale i hrabre, različitog književnog senzibiliteta i odnosa prema pripadnosti i privatnosti, međusobno, ali i u raznim fazama svojih prilično dugih života. Isidora je, pišući o Jeleninom putopisu, naglasila upravo ono što je bila razlika među njima:

Gđu Dimitrijević jače privlače ljudi i ljudsko, nego nema priroda i problemi između neba i zemlje. (Sekulić 1985a: 398)

Kada je o Desanki reč, rano je uočila njen pesnički talenat, a u jednom kasnom intervjuu uporedila ju je sa dobitnicom Nobelove nagrade retorskim pitanjem: „Po čemu su pesme Gabrijele Mistral bolje od pesama Desanke Maksimović?” (Marinković 1977:7).

Najmlađa među njima, Desanka Maksimović, o obema je govorila s poštovanjem. O Jeleni J. Dimitrijević zapisala je da je:

[…] žena nemirna, radoznala duha, koja je obišla Evropu, Ameriku i izvršila put oko sveta. Nju su zanimali običaji i naravi ljudi pa je brzo sa pesama prešla na putopis, pripovetku i roman. Napredna, ona je među prvima bila pristalica oslobođenja žene. Pisala je zato puno o životu haremskih žena, a njen uzbudljivi roman Nove (1912) govori o naprednim Turkinjama i njihovoj borbi. Za vreme svog studentskog doba imala sam prilike da Jelenu Dimitrijević vidim i s njom razgovaram: imala je izgled i držanje strankinje, govorila dubokim, malo promuklim altom, i gotovo slepa nije se odvajala od svog štapa. (Maksimović 2012 t. 5: 368)

            Isidori Sekulić posvetila je više pesama među kojima i ovaj portret:

Isidora u oreolu inja

Još vidim Isidorin lik pod misli duvkom,

dužice maglene i sure,

kao nebo martovsko pune problesaka, i,

kao led na cvetovima ranim,

naočara teške biljure,

i pokret rukom

kao da misao započetu neku

od iznenadnog uzbuđenja brani.

Još vidim plavetno beo oreol kose,

koju bi, kao maslačak,

mogao stresti i tih lahor;

vidim lice lepo i mlado

i u inja svetlucanju lakom.

I pitam se kako li je i umnom čoveku

bilo peti se uz njenih misli vrleti,

i uskladiti svoje srce

s orguljama njenih uzbuđenja

i kako je strepeti bilo

sred nežnoga razgovora

kad će iza zagonetnog bića Isidore žene

iskrsnuti oporo dubok čovek

Isidora.

(Maksimović 2012 t. 3: 140)

Staze i spone pripadale su Jeleni J. Dimitrijević, Isidori Sekulić i Desanki Maksimović, a spoznaje su ono što ćemo mi poneti sa ove izložbe, ono što je susret sa ovim umnim i talentovanim ženama otvorio u nama.

[1] Odlomak pisma iz Skandinavije (Sekulić 1985: 346), prvobitno štampan u Srpskom književnom glasniku u januaru 1931.