“Za Moni de Bulija Đorđe Kostić u svojoj knjizi Do Nemogućeg kaže da je iščezavao bez šuma, da je bio kao «neki poseban lutajući duh», da je odlazio/nestajao ne samo iz Beograda, i ne samo iz literature i ne samo iz svesti ljudi… U sećanju Đorđa Kostića Moni de Buli je ostao kao neko «ko je bio i nije bio». Kao neko ko i jeste i nije. I kao da to sećanje simbolično predstavlja i mesto Moni de Bulija u istoriji srpske književnosti.”
Milivoj Nenin
