Niko ne zna šta mu je u vodi u kojoj se rađa i u kojoj umire pisano dok ne prepliva sve što teče između njih.
Prošle su tri mukle godine jedne gadne suše otkako Milorad Pavić nije sa nama i najzad su njegove knjige počele ponovo da izlaze i na srpskom. Do tada, trideset izdanja u svetu, nijedno kod nas, jer tako ovde prolaze oni koji su već stigli u svet kao svetski ljudi, što nama ide teško, ili nikako, a da postupamo kao prosvećeni, pitomi, blagi i širokogrudi građani, to nam je još teže. Istorijska beda, a za nju smo i sami krivi, napravila je od nas bedne srpske građane i nešto još gore od toga. U svet je Pavić krenuo kao Srbin, neko bi rekao i veliki Srbin, ali on je skoro u svemu bio velik pa mu je bilo normalno da ne živi ni kao poltron ni kao polučovek. On nije bio ono što je Slobodan Jovanović nazvao seljanin – čovek koji nije ni normalan seljak ni pravi građanin nego bedni polutan, a takav mentalitet ovde preovlađuje – nego građanin sveta koji se ne stidi sebe i ne mrzi sve što je ovdašnje. Bio je dvostruk u svemu i uvek, i Evropljanin i Vizantinac, i mondijalista i nacionalno određen, i Sloven i Hazar, i barokni građanin prošlosti i postmodernista zauvek u budućnosti. Bio je za života poplava, postmoderni potop, i otud i ova jadna suša u smrti i posle nje. I mrtav nam je bio previše, jedva da smo ga i sahranili.
Kutiju za pisanje smo u martu 1999. promovisali u Paviljonu Cvijeta Zuzorić dok su padale bombe, voleo bih da nam ih opet ne natovare na vrat. On je bio vrlo sabran, ja vrlo zbunjen da je i to moguće. Narodna biblioteka Srbije je, uz dva nova izdanja Hazarskog rečnika i još nekoliko Pavićevih knjiga koje su drugi izdavači najavili za ovogodišnji Sajam, objavila novo, pametno priređeno izdanje Kutije za pisanje u koje su uključene Pavićeve napomene unete rukom u lični primerak, što ovo izdanje čini dragocenim. U njemu se razrešava i jedna tajna iz Poslednje ljubavi u Carigradu, pa se opet iz jednog Pavićevog dela klizi u drugo.
U Kutiji za pisanje, romanu nemogućih ljubavi i mogućih metafizičkih preokreta oživela je jedna od najboljih Pavićevih priča s početka književnog rada, Vedžvudov pribor za čaj, i ne samo ona. Posebna draž je u tome što ta priča, a sa njom i ovaj roman, određuje odnos Evrope i Balkana i gradi postmoderni mit. Pavićevo tumačenje antičkog mita o Evropi, koji je kod pesnika i slikara imao nebrojeno mnogo obrada, vrhunac je književnosti. I to nije sve, jer postoji na obodu ove priče cinična slika onih relacija koje nemaju svoju nužnost i dubinu.
Posebnu boju romanu daju igra brendova, lanac označitelja u imenima parfema i kozmetike i stav prema otmenim artiklima. Sa jedne strane to je plaćanje danka vremenu površnog spektakla, sa druge otkrivanje nove misterije. Igra mirisima je u isti mah i igra sećanja. Uz svaki miris veže se ono što treba upamtiti, miris ima ogromnu moć pobuđivanja asocijacija i oblikovanja emocionalnih stanja, napokon otvaranja hemijske kapije naklonosti između ljudi.
Kraj romana je dala priča Steznik, takođe remek-delo, pa je ovaj roman čudne i nategnute kompozicije odjednom prigrabio za sebe poseban značaj. I što je najstrašnije, sve što je u njemu napisano tačno je u jednom višem smislu reči, toliko tačno da se to onda ne može podneti. To su oni trenuci kada vas književnost isporuči natrag životu i sve što je u njoj najlepše pokaže vam se u svetu kao patnja koja nema čak ni tragično razrešenje.
Više od deset godina nisam čitao ovaj roman, a on je danas bolji nego na kraju prošlog veka. Nego je kod Pavića uvek svega bilo previše, pa i previše dobrog, a i to ume da zbuni. Noćas se ovaj strogi čitalac ponovo kupao u vodama romana i bio nošen novim talasima Evrope i Balkana koje je Pavić pokrenuo. Valja tamo ploviti kroz bure ovoga sveta i valja na toj plovidbi imati ovu kutiju romana sa sobom.
Aleksandar Jerkov
