Јесен дијалектике објављена је 1987. године као друга по реду објављена књига филозофа Зорана Ђинђића. Прва је била студија Субјективност и насиље, али је Јесен дијалектике, прва по настанку, писана скоро деценију пре свог београдског издања, и то не на језику на којем ће потом бити објављена. Она представља прерађену и преведену дисертацију коју је Ђинђић одбранио 1979. године на Филозофском факултету у Констанцу, у Немачкој. Ментор му је био професор Албрехт Велмер, млађи сарадник Јиргена Хабермаса.
Ђинђићев одлазак у Немачку имао је и интелектуалне и политичке мотиве.
Након студија филозофије на Филозофском факултету у Београду, Ђинђић наставља студије, пре свега марксистичке филозофије. Он покушава да прва своја филозофска гледишта успостави у исти мах и унутар марксизма и на одређеној дистанци од њега, кроз критичко преиспитивање марксизма као теорије друштва и као историјске праксе. Такво испитивање је већ започето у широј филозофској заједници тзв. праксисоваца, али оно за Ђинђића, по свему судећи није било довољно критичко. Праксисовски марксизам из седамдесетих година, и у Загребу, и у Београду, и на сусретима Корчуланске летње школе, још је остајао веран антилибералној идеологији партијског социјализма, упркос све јачем сукобу са политичким врхом ондашње комунистичке партије.
У таквим условима, Ђинђић – који ће и својим професорима касније пребацити да су читаве генерације држали у „духовном марксистичком гету” – своја даља филозофска интересовања могао је да развија унеколико по страни од атмосфере у којој је сазревао, а нарочито по страни од политичког стања у држави све јаче ослоњеној на механизме репресије.
Питање које ће од имлицитног у дисертацији прерасти у основно и из којег ће се ширити круг нових питања није више само на који начин Маркс филозофски утемељује или недовољно утемељује своју теорију друштвене револуције, већ како с тим утемељењем, односно одсуством утемељења, стоји ова теорија у историјским оквирима.
Аутор истиче да његова намера није ни „поправљање” Маркса, нити врста позитивне или негативне „ревизије” марксизма, нити трагање за „изворним” или „боље утемељеним” Марксом. Насупрот толиким покушајима ове врсте, од домаће праксис филозофије до франкфуртске школе (струје које аутор изврсно познаје и које су му биле блиске по почетној инспирацији, у окружењима у којима је филозофски стасавао), рез или дистанца према Марксовом подухвату је несумњив и омогућен, поред осталог, и новим филозофским увидима, највише у светлу феноменологије Е. Хусерла.
Свакако, Ђинђићева критика Маркса није ни прва ни једина у оквирима преиспитивања марксизма као теорије и праксе. Новина феноменолошког приступа З. Ђинђића лежи у томе што се његова критика, кроз анализу Марксових кључних радова, успоставља као строго филозофска. Тек након тога се могу Маркс и марксизам критиковати као политичка пракса једне историје.
На хоризонту овакве критике Марксове револуционарне пројекције оцртавају се и могућа питања, а не само закључци, које Јесен дијалектике наговештава, иако не тематизује до краја. Прерађујући дисертацију за књигу Ђинђић ће је проширити новим материјалима, а на појединим местима минуциозно спроведеним анализама довести до мисаоне кристализације која ово дело, заједно са Субјективношћу и насиљем, чини једним од врхунаца домаће филозофске литературе друге половине прошлог столећа.
