Posle kraće i teške bolesti napustio nas je dr Dejan Vukićević, voditelj Fonda stare, retke i minijaturne knjige, u Odeljenju Posebnih fondova Narodne biblioteke Srbije.

Gimnaziju je završio u Kraljevu, a na Filološkom fakultetu u Beogradu je 1994. godine diplomirao na Katedri za opštu književnost.

Godine 2004. odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu magistarski rad Delo (1954–1992): bibliografija, a 2010. i doktorsku disertaciju Zavičajni fondovi.

Posle kraćeg zadržavanja u prosveti kao nastavnik srpskog jezika i književnosti, zaposlio se u Narodnoj biblioteci „Radoslav Vesnić“ (danas NB „Stefan Prvovenčani“) u Kraljevu, gde je prošao kroz čitav proces bibliotečkog poslovanja, od inventarisanja, rada na pozajmnom i naučnom odeljenju, do složenih poslova kao što su alfabetska i stručna katalogizacija, stručni nadzor u okviru matičnih poslova i vođenje nabavne politike biblioteke.

Od 2000. godine radi u Narodnoj biblioteci Srbije najpre u okviru Zbirke starog plakata i letka, a nakon tri godine preuzima Fond starih, retkih i minijaturnih knjiga.

U Narodnoj biblioteci Srbije aktivno učestvuje u radu Stručnog saveta i više komisija od kojih u nekima i kao koordinator. Na njegovu inicijativu NBS je formirala Komisiju za kriterijume stare i retke bibliotečke građe, koji su gotovo doslovno uneti u aktuelni Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi. Učestvuje kao koordinator Komisije za donošenje Smernica za osnivanje i vođenje zavičajnih fondova.

Za svoj bibliografski rad i za doprinos bibliotečko-informacionoj delatnosti uopšte dobio je najznačajnije nagrade kao što su:
2007 – Nagrada “Stojan Novaković” za knjigu Delo : 1955-1992;
2012 – Nagrada „Marija Ilić Agapova” u Biblioteci grada Beograda za najboljeg bibliotekara grada Beograda;
2014 – Nagrada „Stojan Novaković“ za Bibliografiju srpskih enciklopedija i leksikona;
2019 – Nagrada “Janko Šafarik“ za ukupan doprinos razvoju bibliotečko-informacione delatnosti u zemlji.
2020 – Nagrada Dejan Medaković za knjigu „NON IMPRIMATUR ili cenzura u bibliotekarstvu i izdavaštvu”[3]

Književni rad
Dejan Vukićević počeo je da objavljuje književne radove 1988. godine. Javljao se na uglavnom anonimnim konkursima i dobio tridesetak nagrada lokalnog značaja od kojih treba izdvojiti nagradu Srpsko pero (Jagodina, 1999), treću nagradu „Milutin Uskoković” (Užice, 2017), nagradu za najbolji esej (Prijepolje, 1995; Niš, 1992).

Bavio se pre svega prozom, ali je objavio i nekoliko eseja i književnih prikaza (o Knjizi propovjednikovoj, Mariju Vargasu Ljosi, Servantesu, Gogolju, Lotreamonu, Andreju Makinu, Alesandru Bariku…).

Objavio je dva romana i četiri knjige priča.

Knjigu priča Omama ozbiljno je u razmatranje uzeo žiri Andrićeve nagrade, poslednji roman Cerebrum žiriji Vitalove nagrade, nagrade „Stevan Sremac”, i nagrade „Biljana Jovanović”, a našao se i u širem izboru Ninove nagrade. Knjiga priča Nokat i meso bila je u užem izboru za Andrićevu i nagradu „Stevan Sremac”, širem izboru za „Pečat vremena”.

Zastupljen je u petnaestak zbornika i antologija od kojih treba izdvojiti antologiju novije srpske priče U knjigama sve piše Milutina Luja Danojlića. Knjiga priča Aleja bizarnih kipova prevedena je i kao elektronska knjiga objavljena na poljskom jeziku, a nekoliko priča objavljeno je u poljskim književnim časopisima.

Časopis Književnost je 2001. godine objavio tematski blok o njemu. Proza Dejana Vukićevića bila je predmet na dva naučna međunarodna skupa u Nišu i Trnovu u Bugarskoj.

Dela
Knjige priča

Korota, Narodna knjiga, 1998;
Aleja bizarnih kipova, Rad, 2002;
Omama, „Filip Višnjić”, 2007;
Nokat i meso, Kulturni centar Novog Sada, 2016.

Romani

Bodilo, Građanski forum, 2005;
Cerebrum, Čigoja štampa, 2012.