26/06/2022.

После краће и тешке болести напустио нас је др Дејан Вукићевић, водитељ Фонда старе, ретке и минијатурне књиге, у Одељењу Посебних фондова Народне библиотеке Србије.

Гимназију је завршио у Краљеву, а на Филолошком факултету у Београду је 1994. године дипломирао на Катедри за општу књижевност.

Године 2004. oдбранио је на Филолошком факултету у Београду магистарски рад Дело (1954–1992): библиографија, а 2010. и докторску дисертацију Завичајни фондови.

После краћег задржавања у просвети као наставник српског језика и књижевности, запослио се у Народној библиотеци „Радослав Веснић“ (данас НБ „Стефан Првовенчани“) у Краљеву, где je прошао кроз читав процес библиотечког пословања, од инвентарисања, рада на позајмном и научном одељењу, до сложених послова као што су алфабетска и стручна каталогизација, стручни надзор у оквиру матичних послова и вођење набавне политике библиотеке.

Од 2000. године ради у Народној библиотеци Србије најпре у оквиру Збирке старог плаката и летка, а након три године преузима Фонд старих, ретких и минијатурних књига.

У Народној библиотеци Србије активно учествује у раду Стручног савета и више комисија од којих у некима и као координатор. На његову иницијативу НБС je формирала Комисију за критеријуме старе и ретке библиотечке грађе, који су готово дословно унети у актуелни Закон о старој и реткој библиотечкој грађи. Учествује као координатор Комисије за доношење Смерница за оснивање и вођење завичајних фондова.

За свој библиографски рад и за допринос библиотечко-информационој делатности уопште добио је најзначајније награде као што су:
2007 – Награда “Стојан Новаковић” за књигу Дело : 1955-1992;
2012 – Награда „Марија Илић Агапова” у Библиотеци града Београда за најбољег библиотекара града Београда;
2014 – Награда „Стојан Новаковић“ за Библиографију српских енциклопедија и лексикона;
2019 – Награда “Јанко Шафарик“ за укупан допринос развоју библиотечко-информационе делатности у земљи.
2020 – Награда Дејан Медаковић за књигу „NON IMPRIMATUR или цензура у библиотекарству и издаваштву”[3]

Књижевни рад
Дејан Вукићевић почео је да објављује књижевне радове 1988. године. Јављао се на углавном анонимним конкурсима и добио тридесетак награда локалног значаја од којих треба издвојити награду Српско перо (Јагодина, 1999), трећу награду „Милутин Ускоковић” (Ужице, 2017), награду за најбољи есеј (Пријепоље, 1995; Ниш, 1992).

Бавиo се пре свега прозом, али је објавио и неколико есеја и књижевних приказа (о Књизи проповједниковој, Марију Варгасу Љоси, Сервантесу, Гогољу, Лотреамону, Андреју Макину, Алесандру Барику…).

Oбјавио je два романа и четири књиге прича.

Књигу прича Омама озбиљно је у разматрање узео жири Андрићеве награде, последњи роман Церебрум жирији Виталове награде, награде „Стеван Сремац”, и награде „Биљана Јовановић”, а нашао се и у ширем избору Нинове награде. Књига прича Нокат и месо била је у ужем избору за Андрићеву и награду „Стеван Сремац”, ширем избору за „Печат времена”.

Заступљен је у петнаестак зборника и антологија од којих треба издвојити антологију новије српске приче У књигама све пише Милутина Луја Данојлића. Књига прича Алеја бизарних кипова преведена је и као електронска књига објављена на пољском језику, а неколико прича објављено је у пољским књижевним часописима.

Часопис Књижевност је 2001. године објавио тематски блок о њему. Проза Дејана Вукићевића била је предмет на два научна међународна скупа у Нишу и Трнову у Бугарској.

Дела
Књиге прича

Корота, Народна књига, 1998;
Алеја бизарних кипова, Рад, 2002;
Омама, „Филип Вишњић”, 2007;
Нокат и месо, Културни центар Новог Сада, 2016.

Романи

Бодило, Грађански форум, 2005;
Церебрум, Чигоја штампа, 2012.