АТРИЈУМ Народне библиотеке Србије
Позивамо вас да дођете 18. априла 2024. године, у 19 сати, у Атријум Народне библиотеке Србије на програм „Читање Владимира Казакова”.
Разговор воде проф. др Корнелија Ичин и доц. др Василиса Шљивар.
У разговору Корнелије Ичин и Василисе Шљивар биће речи о томе зашто је читање Владимира Казакова сусрет с руском авангардом, али и с њеним претечама-сабеседницима – делима Николаја Гогоља и Фјодора Достојевског. Гошће ће покушати да дочарају Казаковљев посебни свет настао из његове језичке маште – чудесног, бајковитог, илузионистичког, ефемерног, старовремског, фантазмагоричног и лирског.
Владимир Казаков (1938-1988) руски је песник, прозаиста, драмски писац већ познат нашој јавности. Његов роман Живот прозе појавио се 1990. године (прев. Александар Бадњаревић), неколико прозних минијатура из Мојих сусрета са Владимиром Казаковом за Антологију руске приче ХХ века 2004. године, а романи Грешка живих и Од главе до звезда 2021. и 2022. године (прев. Василиса Шљивар). Стваралачки опус Владимира Казакова, започет 1965. године, чине поезија, проза, драмски текстови, есеји, цртежи. Иако је највећи део његовог стваралаштва објављен на руском језику у Немачкој и у Русији, остају необјављени преписка, различите варијанте текстова, ликовни радови (пастели, акварели, цртежи), који се данас чувају, као и целокупна рукописна заоставштина Владимира Казакова, у московском Државном музеју историје руске књижевности „В. И. Даљ“.
Како је то често бивало са писцима који су били ван званичних књижевних токова у СССР-у и стваралаштво Владимира Казакова је угледало светло дана прво у иностранству, па затим у Русији, али након пишчеве смрти. Књиге Казакова почеле су се појављивати у Немачкој на руском језику и у преводу на немачки Петера Урбана већ почетком 1970-их. Прва у низу је свакако књига Моји сусрети са Владимиром Казаковом, осмишљена и објављена по ауторовој замисли 1972. године у издавачкој кући „Ханзер“, са поговором Петера Урбана, који је дао и назив целој књизи на основу истоимене прозне минијатуре.
Казаков наставља поетику футуризма (Велимира Хлебњикова, Алексеја Кручониха, Владимира Мајаковског, Василија Каменског) и обериута Данила Хармса и Александра Веденског. Он показује одсуство хармоније у свету, хаотичност која влада и нарушава сваки облик стабилности, а највише човекову егзистенцију.
Казаковљев свет је антропоморфан, предмети оживљавају, делови тела започињу свој одвојени живот, све се креће својом динамиком. Слике у прози Казакова су често надреалистичке: „по столњаку“ се креће „грациозна срна“ са златним копитима…” То су поступци којима аутор помера границу нашег схватања језика и света, он ствара нове узајамне односе међу предметима, међу јунацима и предметима у времену, а самим тим и у језику.
Добро дошли у АТРИЈУМ Народне библиотеке Србије!
