Нико не зна шта му је у води у којој се рађа и у којој умире писано док не преплива све што тече између њих.
Прошле су три мукле године једне гадне суше откако Милорад Павић није са нама и најзад су његове књиге почеле поново да излазе и на српском. До тада, тридесет издања у свету, ниједно код нас, јер тако овде пролазе они који су већ стигли у свет као светски људи, што нама иде тешко, или никако, а да поступамо као просвећени, питоми, благи и широкогруди грађани, то нам је још теже. Историјска беда, а за њу смо и сами криви, направила је од нас бедне српске грађане и нешто још горе од тога. У свет је Павић кренуо као Србин, неко би рекао и велики Србин, али он је скоро у свему био велик па му је било нормално да не живи ни као полтрон ни као получовек. Он није био оно што је Слободан Јовановић назвао сељанин – човек који није ни нормалан сељак ни прави грађанин него бедни полутан, а такав менталитет овде преовлађује – него грађанин света који се не стиди себе и не мрзи све што је овдашње. Био је двострук у свему и увек, и Европљанин и Византинац, и мондијалиста и национално одређен, и Словен и Хазар, и барокни грађанин прошлости и постмодерниста заувек у будућности. Био је за живота поплава, постмодерни потоп, и отуд и ова јадна суша у смрти и после ње. И мртав нам је био превише, једва да смо га и сахранили.
Кутију за писање смо у марту 1999. промовисали у Павиљону Цвијета Зузорић док су падале бомбе, волео бих да нам их опет не натоваре на врат. Он је био врло сабран, ја врло збуњен да је и то могуће. Народна библиотека Србије је, уз два нова издања Хазарског речника и још неколико Павићевих књига које су други издавачи најавили за овогодишњи Сајам, објавила ново, паметно приређено издање Кутије за писање у које су укључене Павићеве напомене унете руком у лични примерак, што ово издање чини драгоценим. У њему се разрешава и једна тајна из Последње љубави у Цариграду, па се опет из једног Павићевог дела клизи у друго.
У Кутији за писање, роману немогућих љубави и могућих метафизичких преокрета оживела је једна од најбољих Павићевих прича с почетка књижевног рада, Веџвудов прибор за чај, и не само она. Посебна драж је у томе што та прича, а са њом и овај роман, одређује однос Европе и Балкана и гради постмодерни мит. Павићево тумачење античког мита о Европи, који је код песника и сликара имао небројено много обрада, врхунац је књижевности. И то није све, јер постоји на ободу ове приче цинична слика оних релација које немају своју нужност и дубину.
Посебну боју роману дају игра брендова, ланац означитеља у именима парфема и козметике и став према отменим артиклима. Са једне стране то је плаћање данка времену површног спектакла, са друге откривање нове мистерије. Игра мирисима је у исти мах и игра сећања. Уз сваки мирис веже се оно што треба упамтити, мирис има огромну моћ побуђивања асоцијација и обликовања емоционалних стања, напокон отварања хемијске капије наклоности између људи.
Крај романа је дала прича Стезник, такође ремек-дело, па је овај роман чудне и натегнуте композиције одједном приграбио за себе посебан значај. И што је најстрашније, све што је у њему написано тачно је у једном вишем смислу речи, толико тачно да се то онда не може поднети. То су они тренуци када вас књижевност испоручи натраг животу и све што је у њој најлепше покаже вам се у свету као патња која нема чак ни трагично разрешење.
Више од десет година нисам читао овај роман, а он је данас бољи него на крају прошлог века. Него је код Павића увек свега било превише, па и превише доброг, а и то уме да збуни. Ноћас се овај строги читалац поново купао у водама романа и био ношен новим таласима Европе и Балкана које је Павић покренуо. Ваља тамо пловити кроз буре овога света и ваља на тој пловидби имати ову кутију романа са собом.
Александар Јерков
