И читао сам приче Владана Деснице. Подсећао сам се… Какав језик! Каква поређења! Какав осећај опажања! Какве слике! Каква продорност! Какав бол! И самим тим: какав лек! Јер ако не умемо да опишемо бол, шта нас и како боли, можемо ли да очекујемо да користимо прави лек, да будемо излечени? Књижевност и томе служи.

Горан Петровић

Добитник Награде Владан Десница за роман Иконостас

 

Владан Десница:
Приповетка ПРАВДА (Сцена с улице)

Једног недјељног поподнева, прије више година, враћајући се с далеке шетње у град, наиђем путем на одвратан призор: насред цесте човјек немилосрдно бије жену. Лице му је имало разјарен, управо живински израз. Пограбио несретницу за косу па је вукља амо тамо по цести док није пала ничице; а онда стао да удара без поштеде, по очима, по устима, не пазећи куд погађа… У мени се све преокрену. Хтједох да срнем на њ. Потекао из чистог милосрђа мој би насртај био тим жешћи што је милосрђе било веће; а милосрђе је било толико, да бих засигурно и ја био навалио бјесомучно и ударао без поштеде, по устима, по очима, не пазећи куд погађам. И, вјероватно, лице би ми било попримило разјарен, управо живински израз; по њему заиста нико не би био могао да спозна племенитост моје побуде.

Него, помисао на небројене прилике кад сам се пренаглио и залетио кану кап двојбе на моју распаљеност и смјеста закочи моју спремност на човјекољубачку интервенцију. Можда је у том правцу дјеловало и присуство још једног посматрача, ониска средовјечна човуљка пуних образа и свијетле жућкасте длаке који је спокојно гледао смијуљећи се неодређено. Сјећам се, његова комодна равнодушност у први мах изазвала је у мени гнушање. Али одмах затим учинио сам исто што и он: турио руке у џепове и стао да посматрам. Примјер, као што је познато, дјелује неодољиво. У већини случајева (будимо искрени!) другога сматрамо глупљим од нас. Но тај гријех одмах откупљујемо тиме што, на дјелу, обично слиједимо његов примјер. – Ја се, дакле, обуздам и примирим. А чим се примирих, у мени проговори она добро позната »друга половица«, она која расуђује и сумња.

Одавна сам дубоко освједочен да је главни услов за праведност – фантазија. Да бисмо били праведни суци, потребно је да познамо позадину, побуде и узроке, односе и зависности ствари о 16 којој судимо. Не поводити се за првом импресијом, за вањским помолом ствари; испитати скривене узроке, нужне условљености, дуги ланац кривица и протукривица; увући се у кожу бића о којима судимо, потражити крај замршеног клупка — то нам је дужност прије него изречемо ријеч осуде. Помислим: ко зна какве је све кривице, каква зла нанијела ова жена човјеку? Ко зна што је све он за њу учинио, жртвовао; колико је и колико трпио и праштао и мучао? Ко зна до какве је бестидности, до каквог цинизма она дошла у своме срозавању? Можда је то и нека мајка-звијер, можда је напустила дијете које се гуши у крупу да би отишла на састанак с јараном. И није ли, у таквом случају, она крива и зато што је довела мужа до овог ружног испада, у ово стање поживинчења? Није ли тада његов испад,ма колико ружан, ипак на концу конца људски разумљив? И не би ли он — ако тако ствар стоји — осјетио као крајњу неправду наше уплита-ње у корист жене, наше залагање за њу? — Да, добро је што нисам интервенирао.

Но док сам ја тако умовао а бубоци и даље пљуштали, наиђе и трећи пролазник: стасит млад човјек дуге витичасте косе, у плавом џемперу и с тениским рекетом под пазухом. Једним махом уочи ситуацију; осину презирним погледом нас два пасивна посматрача, па без сувишног испитивања срну на човјека — управ онако како што малоприје хтједох ја – и поче га млатити жустро и без промишљања, не пазећи куд погађа… Изненађен, муж пусти с ока жену и стаде се бранити од нападача. Жена је међутим измигољила, придигла се на кољена, устала: живнула брже него што би се могло очекивати, послије оних буботака. Стала отресати прашину с лаката и кољена, поправљати раскуштрану косу. (Због те бриге за фризуру, одмах ми се причинила мање жртвом.) Затим неопазице некуд нестаде.

Уто се на супротној страни цесте појави времешан човјек водећи за руку дијете. Извео синчића у шетњу; брине се око њега управо дједовским стрпљењем; показује му нешто прстом у крошњи јаблана у дрвореду, ваљда неку птицу или гнијездо. Угледавши тучу, застаде изненађен. Али се убрзо снађе: видје гдје човјек — млад, издикао мамлаз — немилице бије свог сабрата, и то старијег од себе, бије га немилице и очито неправедно (јер слабијем инстинктивно придајемо улогу праведника); видје и два себична, недостојна створа који то равнодушно проматрају, — и његова одлука би одмах готова: тргну се, склони дијете у крај, па насрну на нападача (јер јачега инстинктивно истовјетујемо с нападачем) и стаде га ударати што је боље могао.

Гледајући ту нову компликацију, помишљао сам: да се малочас нисам суспрегнуо, сад бих ја био тај по коме пљуште ударци, и сад бих огорчено и с много увјерења узвраћао те ударце ономе који је интервенирао из потпуно једнаких побуда као и ја, и који је, према томе, уствари мој једномишљеник и суборац.

Све из милосрђа и у име човјекољубља, ето се три људска створа дозлабога млате за нечију корист и за нечију правицу. А мало подаље, два недостојна егоиста, ни да прстом макну за свога ближњег. Два егоисте, три нападача, четири испребијана. Меду самих пет-шест људи, нашло се, ето, грешника сваке врсте: криваца због учества у тучи, и криваца због комодног неучества; криваца због уплитања у туђе и непознате послове, криваца због неуплита-ња; нечовјечних млакоња и рабијатних човјекољубаца; криваца због самовласног успостављања правде, и криваца због спречавања да правда, макар и самовласно, буде успостављена! — Кад сам приступио, с презиром сам погледао човуљка пунаних образа, да бих одмах затим учинио исто што и он. Свакога од учесника у датом сам моменту оправдавао и натезао за њ, да бих га час касније осудио повлађујући ономе који је надошао да га нападне. А одмах затим и овоме зажелио пораз и новог нападача. Ствар се одвијала и уплитања су упадала тачно онако како сам желио — таман као да ја невидљиво њима равнам. И сад, послије свега тога, опет нисам начисто ко је у праву и какав исход уствари желим! То јест, знао сам: желио сам сваком нападачу пораз а сваком нападнутом побједу, слабијему успјех а јачему неуспјех; желио сам да се слабији прометне у јачега а јачи у слабијега, нападач у нападнутог а нападнути у нападача. Али тешкоћа је била у томе што су сви учесници пролазили узастопце кроз улогу јачега па слабијега, нападача па нападнутог, праведника и кривца. Па ко да се сад ту снађе, ко да подијели правду? Зар је кривица истовјетна са снагом? Зар праведност лежи у слабости? Зар наслов праведника треба платити поразом?У дну дрвореда, још сасвим далеко, помоли се тамна силуета полицајца. И сама појава службене правде необично је нагло дјеловала. Борбеност напречац попусти и туча престаде. Старчић се сјети свог дјетета и похрли к њему. Муж је изравнавао угњечени шешир, а младић притискао рупчић на масницу под оком отресајући витичастом косом. Вишак накупљене енергије био је утрошен и расплињавао се у млаком недјељном поподневу.

Правди је било удовољено.

Владан Десница у издању Народне библиотеке Србије.