07/12/2022.

Позивамо Вас да у среду 7. децембра 2022. године, у подне, дођете у Народну библиотеку Србије и присуствујете отварању изложбе Стазе, споне, спознаје посвећене Јелени Ј. Димитријевић, Исидори Секулић и Десанки Максимовић.

Изложба је настала у оквиру Руте књижевница (Women Writers Route), пројекта који повезује 14 ауторки из седам словенских земаља и који је 2022. године добио сертификат Савета Европе. Она нас подсећа на три значајне књижевнице из Србије преко стаза којима су, стварно и метафорички, прошле, спона које су стварале и спознаја које нам својим делом дарују.

Изложба траје до 17. марта 2023.

Каталог изложбе у оквиру Руте књижевница

Стазе, споне, спознаје –  Јелена Ј. Димитријевић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић

Три ауторке на које вас овом изложбом подсећамо представљају Србију у пројекту Рута књижевница (Women Writers Route), насталом на иницијативу Форума словенских култура. Пројекат је од 2022. године постао једна од 48 рута Савета Европе и једна од десетак које пролазе кроз Србију.

Овај пут повезује седам словенских земаља и четрнаест књижевница: поред ауторки из Србије, Јеленe Ј. Димитријевић, Исидорe Секулић и Десанке Максимовић, ту су Јелисавета Багријана из Бугарске, Марија Конопњицка из Пољске, Зинаида Хипијус, Ана Ахматова и Марина Цветајева из Русије, Зофка Кведер, Лили Нови и Љупка Шорли из Словеније, Ивана Брлић-Мажуранић и Марија Јурић Загорка из Хрватске и Дивна Вековић из Црне Горе. Циљ Руте књижевница јесте да се са овим ауторкама упозна што је могуће шири аудиторијум, да открије њихове међусобне везе, стварне и уметничке споне, да им ода признање посећујући места важна за њихово стваралаштво, а пре свега, читајући њихова дела.

У делу руте из Србије важну улогу имају Народна библиотека Србије, као институција која чува наслеђе и дела ових књижевница, као и Задужбина „Десанка Максимовић”, смештена у самој НБС. Изложба је припремљена у сарадњи са пројектом Књиженство са Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Изложба Стазе, споне, спознаје представља рукописну заоставштину, кореспонденцију као и прва штампана издања оних дела наших ауторки која нам откривају њихове путеве, животна и уметничка стремљења, а која се налазе у фондовима Народне библиотеке Србије.

Самостално путовање као начин живота и сазнавања тек се од модерног доба, с краја 19. и почетком прошлог века, везује и за жене. Традиционално, жене су биле затворене у кругове које им је друштво одредило и одатле су тешко излазиле. Први услов за њихово ослобађање и ступање на књижевну сцену било је образовање – писменост им је омогућила не само да запишу оно што певају, већ и да читају, да припадају свету читалаца, што је Вирџинија Вулф описала као врхунску привилегију. Све три наше ауторке биле су полиглоткиње које су градиле језичке споне а покретао их је номадизам, енергија о којој Исидора Секулић пише:

[…] Човек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи божјој која га је ставила међу огромна пространства неба и земље. Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и станица и граница, то је пробој номадства човечје природе. Воља божја: то су стазе и реке, и путовања и сретања и низови живота и другова: а не државе и границе, коље и бајонети, паланке-тамнице у којима слободног човека као миша дави господар, сусед, обичај, критика.[1]

Хронолошки, прва од ауторки из Србије о којим је овде реч јесте Јелена Ј. Димитријевић (1862–1945). Рођена убрзо пошто је Србија освојила слободу, а преминула на самом крају Другог светског рата, Јелена Ј. Димитријевић обишла је четири континента: Европу, Азију, Америку и Африку. Њен први путопис је о граду у ком је живела од своје 19. до 36. године – то су Писма из Ниша о харемима, која описују сегмент невидљив за многе становнике. Улазак у нишке хареме одвео ју је касније до Солуна, Каира, Индије, Јапана… На овој изложби представљамо дела Јелене Ј. Димитријевић настала на путу по Америци (1919–1920), путу око света (1926–1927) и песме настале почетком тридесетих година у Француској. Америчко искуство је описано у путопису објављеном 1934. Нови свет или годину дана у Америци, у причама из Српског књижевног гласника, песмама из рукописа На Океану и преко Океана (Р542), К Сунцу за Сунце (Р543) и Из Новог света (Р545), који се чувају у Народној библиотеци. Пут око света исприповедан је кроз путопис Седам мора и три океана, чије се обе књиге чувају у рукопису (Р540) у Народној библиотеци. Представљена су и прва издања путописа – прва књига објављена је 1940, а друга осам деценија касније, 2020. године – а уз њих је изложена и песма из пратећег рукописа.

Збирка песама насталих у Француској на француском објављена је као целина и у преводу на српски језик такође 2020. године, под насловом Au Solei couchant / У сутон (из рукописа 544), а изложено је и прво издање поеме „Une vision” из 1936. године.

Најзад, ту су и бележнице с појединих путовања и пасош Јелене Ј. Димитријевић из 1931. године.

Исидора Секулић је такође била велика путница. Она је видела Европу и део Африке. Занимљиво је да у једном писму Миодрагу Ибровцу из 1930. године Исидора пише: „Нисам отишла у Индију, и то је штета. Видела би тамо свој стари завичај.” (Поповић 2004: 8). Слично је о Индији говорила и Јелена Ј. Димитријевић, која је ову земљу називала „мајком”.

На изложби се, у делу посвећеном Исидори Секулић (1877–1958), налазе рукопис књиге Сапутници (Р183), прво издање ове збирке из 1913, као и три записа из ње које је првобитно објавила у Српском књижевном гласнику. Сам наслов Сапутници нам јасно указује на метафоричан доживљај живота као путовања.

Из Исидориних дела и писама издваја се њена љубав према Скандинавији, нарочито Норвешкој. У кореспонденцији са Светиславом Б. Цвијановићем и Светиславом Петровићем, која се чува у Народној библиотеци и која је изложена за ову прилику (збирке Р641, односно Р642), види се одушевљење културом и природом овог дела Европе. У Писмима из Норвешке фасцинација лепотом, величанственошћу и тишином предела основна је нит. Слобода, неспутаност и мир, узвишеност призора – то су номадске норвешке стазе Исидоре Секулић. На изложби је овај путопис представљен првим издањем, из 1914. године.

Из писама Светиславу Б. Цвијановићу и Светиславу Петровићу види се да је Исидора Секулић велики део енергије посвећивала преводима као спонама које граде светску књижевну заједницу. У постмодерном тумачењу појма номадизам, иначе, полиглосија и превођење његове су суштинске одлике, а наше ауторке су их оличавале сваким аспектом свог рада.

Десанка Максимовић (1898–1993), као и њене претходнице и, делом, савременице, била је светска путница. Обишла је бројне земље (САД, Канаду, Кину, Аустралију, Летонију, Норвешку, Велику Британију, Швајцарску, Француску, Италију, Пољску, Словачку, СССР, Мађарску, Бугарску, Грчку). Иако је пропутовала свет, путописи чине мањи део њеног стваралаштва. На овој изложби представљена је путописом из Аустралије из бележнице која је нађена у заоставштини и први пут се излаже. Заступљени су и оригинални рукописи њених песама, писма и преводи. Из богате заоставштине издвојени су још необјављени материјали који говоре о везама са словенским књижевницама. Реч је о преписци коју је од 1957. године до пред крај живота водила са Идом Радвољином и Олгом Кутасовом. Оне су биле преводитељке и приређивачице превода Десанкине поезије, а временом су постале и њене пријатељице. Поред тога што су јој помагале у избору поезије за превођење песника из Совјетског Савеза, делиле су с њом и преводилачке проблеме и приче из приватног живота.

Десанка Максимовић је преводила самостално са бугарског, македонског, словеначког, руског, украјинског, белоруског; у коауторству је преводила са бројних других словенских језика, као и са норвешког и француског. Сама је била превођена на словенске језике и на изложби се може видети писмо у ком исказује радост због тога што Ана Ахматова преводи њене песме.

Из богате грађе која показује „номадизам” Десанке Максимовић издвојено је и неколико личних докумената: лична карта и пасоши из Краљевине Југославије, Федеративне Народне Републике Југославије и СФРЈ, као и Дозвола за рад у читаоници Народне библиотеке Србије.

Када је реч о међусобним везама ових књижевница, знамо да је Исидора Секулић писала о Јелени Ј. Димитријевић и о Десанки Максимовић, као и да је Десанка осећала дубоко поштовање према обема. Да ли би оне желеле да се нађу заједно, под овим или неким другим насловом, посебно је питање. Као личности, све три су биле јаке, радознале и храбре, различитог књижевног сензибилитета и односа према припадности и приватности, међусобно, али и у разним фазама својих прилично дугих живота. Исидора је, пишући о Јеленином путопису, нагласила управо оно што је била разлика међу њима:

Гђу Димитријевић јаче привлаче људи и људско, него нема природа и проблеми између неба и земље. (Секулић 1985а: 398)

Када је о Десанки реч, рано је уочила њен песнички таленат, а у једном касном интервјуу упоредила ју је са добитницом Нобелове награде реторским питањем: „По чему су песме Габријеле Мистрал боље од песама Десанке Максимовић?” (Маринковић 1977:7).

Најмлађа међу њима, Десанка Максимовић, о обема је говорила с поштовањем. О Јелени Ј. Димитријевић записала је да је:

[…] жена немирна, радознала духа, која је обишла Европу, Америку и извршила пут око света. Њу су занимали обичаји и нарави људи па је брзо са песама прешла на путопис, приповетку и роман. Напредна, она је међу првима била присталица ослобођења жене. Писала је зато пуно о животу харемских жена, а њен узбудљиви роман Нове (1912) говори о напредним Туркињама и њиховој борби. За време свог студентског доба имала сам прилике да Јелену Димитријевић видим и с њом разговарам: имала је изглед и држање странкиње, говорила дубоким, мало промуклим алтом, и готово слепа није се одвајала од свог штапа. (Максимовић 2012 т. 5: 368)

            Исидори Секулић посветила је више песама међу којима и овај портрет:

Исидора у ореолу иња

Још видим Исидорин лик под мисли дувком,

дужице маглене и суре,

као небо мартовско пуне проблесака, и,

као лед на цветовима раним,

наочара тешке биљуре,

и покрет руком

као да мисао започету неку

од изненадног узбуђења брани.

Још видим плаветно бео ореол косе,

коју би, као маслачак,

могао стрести и тих лахор;

видим лице лепо и младо

и у иња светлуцању лаком.

И питам се како ли је и умном човеку

било пети се уз њених мисли врлети,

и ускладити своје срце

с оргуљама њених узбуђења

и како је стрепети било

сред нежнога разговора

кад ће иза загонетног бића Исидоре жене

искрснути опоро дубок човек

Исидора.

(Максимовић 2012 т. 3: 140)

Стазе и споне припадале су Јелени Ј. Димитријевић, Исидори Секулић и Десанки Максимовић, а спознаје су оно што ћемо ми понети са ове изложбе, оно што је сусрет са овим умним и талентованим женама отворио у нама.

[1] Одломак писма из Скандинавије (Секулић 1985: 346), првобитно штампан у Српском књижевном гласнику у јануару 1931.