Историја зграде Народне библиотеке Србије
Прва зграда Народне библиотеке Србије налазила се уз саму порту Саборне цркве, а била је прилично модерна грађевина за почетак 19. века. У овој згради Библиотека је била смештена само годину дана, од 1832. до 1833. године. Следећа локација била је зграда Државне штампарије, преко пута дућана Глигорија Возаровића.
Претпоставља се да је тамо имала само једну собу – магацин. После пресељења у Крагујевац, делила је судбину Државне штампарије, али се о том периоду јако мало зна, осим да је 1838. пренета у Попечитељство просвештенија.
Библиотека је враћена у Београд 1840. године, када се нашла у „војничком шпитаљу”, на месту данашњег Студентског трга. Исте године је враћена у Крагујевац, да би се следеће опет обрела у Београду. Попечитељство просвештенија је тада изнајмило зграду кнегиње Љубице, шест соба за канцеларије и три за попечитеља. Библиотека није имала посебну собу, све док се Попечитељство није преселило у војну касарну на Врачару, касније зграду Народне скупштине. У пролеће 1842. године, Библиотека опет мења локацију; заједно са Попечитељством прелази у зграду Учитељске школе (данашњу зграду Академије примењених уметности у Улици краља Петра). Следећа локација је Тобџијска касарна на углу Сарајевске и Немањине улице, где Библиотека добија засебну собу и свог првог управника Милована Спасића.
Године 1861. Библиотека се сели у зграду Више женске школе, где остаје до 1864, када прелази у Капетан-Мишино здање, где остаје до Првог светског рата. Ту је Библиотека први пут добила више просторија. У левом приземљу, добила је три велике собе и једну мању за службенике. Још две собе Библиотека добија када се из Капетан-Мишиног здања иселила Београдска гимназија и уређује их као читаонице, за научне раднике и општу. Електрично осветљење Библиотека добија 1901. године.
Део зграде Капетан-Мишиног здања у коме се налазила Народна библиотека оштећен је приликом бомбардовања 1914. године. Зато се почело са пресељењем у унутрашњост и друге зграде у Београду. Део књига пребачен је у Ниш, а део у зграду Штедионице Врачарске задруге на углу Улица кнеза Милоша и Српских владара. После напада Бугара на Ниш, вреднији део фонда пребачен је из Ниша у Косовску Митровицу.
Године 1920. Народна библиотека добија од Владе средства да купи зграду картонаже на Косанчићевом венцу од индустријалца Милана Вапе. Ова зграда није била грађена наменски за библиотеку, па је убрзо постала тесна и непогодна. Упркос томе, Народна библиотека је у овој згради дочекала и Други светски рат.
За све ово време, непрекидно су се улагали напори да се добије нова зграда, која би била наменски грађена за библиотеку, али, нажалост, до тога није долазило, углавном због недостатка новца.
Приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, зграда Библиотеке изгорела је до темеља. Штета је била огромна; изгорело је много ретких књига. Оно мало неоштећених књига, и књига које су биле на читању и у магацину у Космајској улици, пренето је и смештено у зграду Државне штампарије. Опет је почело сељакање, тако да је прве ратне године Библиотека смештена у зграду Феријалног савеза у Француској улици. Након тога за смештај су одређени магацини у Вишњићевој улици, у којима је раније чувано воће и поврће, где је Библиотека дочекала и крај рата.
После рата је за потребе Библиотеке адаптирана зграда хотела „Српска круна”. Питање зграде покреће се још неколико пута, да би поводом прославе сто педесете годишњице Првог српског устанка, 1954. године, било одлучено да се као споменик устанку подигне спомен-библиотека. Првобитно је одређено да плац буде на Губеревцу (угао улица Франше Депереа и Кнеза Милоша). Касније се створила могућност за добијање боље и повољније локације на Светосавском платоу. Архитекта Иво Куртовић је у току 1961. и 1962. године израдио идејни пројекат зграде Народне библиотеке. Тадашњи управник Чедомир Миндеровић радио је на прикупљању документације о организацији и начину рада значајних библиотека у Европи. Групе стручњака Народне библиотеке, у пратњи архитекте Ива Куртовића, обишле су библиотеке у Риму, Паризу, Бону, Штокхолму и још неким градовима.
Камен-темељац зграде Народне библиотеке положен је 20. октобра 1966. године. Са пресељењем Библиотеке почело се у мају 1972. године; читаоница је отворена 29. новембра исте године, а свечано отварање уприличено је 6. априла 1973. године.
Функционални склоп зграде је постављен са намером да задовољи основне принципе добро организоване библиотеке у своме времену: јасну одељеност основних функционалних група и брзи транспорт библиотечког материјала до корисника. Уочљиве су три основне групе: складишта, читалачки део и радни тракт. У складу са наведеним поставкама објекат је фунционално, структурно и ликовно рашчлањен на два основна волумена спојена везним делом.
У оквиру модуларно рађчлањене љуштуре формиран је живи простор за развијање сваке од функција, јер су флексибилност и адаптибилност основни и незаобилазни услови за живот и рад овакве институције.
Зграда Народне библиотеке је незаобилазан објекат на карти Београда због значаја институције за националну културу и због смирености, ритма и мере којима се одликује архитектонско решење, доносећи одјек традиције и позивајући пролазнике под свој велики кров.
Зграда Народне библиотеке Србије проглашена је културним добром и под заштитом је Завода за заштиту споменика културе.
