Драган Богутовић

04/01/2023.

ПОЛАКО али сигурно књиге Владимира Пиштала (1960) стичу велику наклоност читалаца и критичара на разним меридијанима. То се посебно односи на роман “Тесла, портрет међу маскама”, који је само ове године преведен на пет језика, укупно на 20, од Кине до Индије.

Само у Америци ова раскошна прича о великом српском научнику имала је три издања, а у Турској, чак, 19, где је продата у више од 90.000 примерака.

Пиштало је до сада добио низ награда, међу којима је и “Меша Селимовић” за књигу “Значење џокера”. До фебруара 2021. живео је у Америци, где је предавао светску и америчку историју на универзитету у Вустеру, а сада је управник Народне библиотеке Србије.

* Како објашњавате толико интересовање у свету за ваш роман о Тесли?

– Роман је настојао да прикаже унутрашњи свет једног мало вероватног човека. Не ради се само о подацима, јер и код нас и у Америци постоје стотине књига о Тесли. Оне понављају мање-више исте податке. Међутим, ти факти остају мртви. А књижевност је посао оживљавања. Она каже: “Устани, Лазаре.” Шопенхауер је сматрао да разлика између талента и генија лежи у томе што таленат може да оствари оно што људи његовог времена не могу да остваре, а геније може да оствари оно што људи његовог времена не могу да замисле. То се односи на Теслу.

* Овај роман сте писали пуних осам година. Са којим дилемама сте се суочавали?

– Једном сам имао књижевно вече у Банским Дворима у Бањалуци и неки човек је рекао: “Овај страшни рат нам је направио рупу у души и ту рупу је попунио Тесла.” Ако макар један човек толико држи до Тесле, морате пазити шта пишете. Машта у роману јесте најважнија. Али, да би читалац пратио ваша маштања, морате задобити његово поверење тачношћу чињеница. Зато сам осам година ујутро писао, а увече изучавао грађу. Тесла је јединствен човек. Он је једини смртник који је стварао муње, пуштао је кроз себе струје високе волтаже, па су му искре падале из косе а ореоли сијали око одела, могао је да ради 48 сати без престанка, жртвовао је романтичну страну живота да би се окренуо стварању, имао је мистичне проблеске надахнућа праћене светлошћу која му је падала на очи, знао је напамет читаве библиотеке, мислио је да може сам да одреди моменат своје смрти као Бишма из Махабхарате, који се такође одрекао љубави жене. Кад психолошки оживљавате таквог човека то не може бити просечно нистатистички. Посебан човек заслужује посебну интерпретацију.

 

Промоције ове књиге имали сте у многим земљама. Каква су реаговања стране критике?

– Критике су биле добре. Пре пар недеља био сам на универзитету у Венецији. Том приликом сам рекао студентима да је Венеција мало вероватан град, ни на води ни на земљи, ни у историји ни ван ње, ни у смрти ни сасвим у животу. Оно што је Венеција међу градовима то је Тесла био међу људима.

Интересовање за Теслу не опада. Напротив. Тесла је веровао да је електрицитет чиста суштина прљавог света. Око његовог имена зрачи аура чистоте. Он је окренут чистом стварању. Откриће је, баш као и смех, знак еманципације душе. Тесла је био еманципатор. У нашем невизионарском времену, времену неоколонијализма и диктата профита, то је моћан симбол. Такав симбол је потребан људима.

* Колико је у таквим околностима на губитку књижевност, култура и духовност уопште?

– Колико мора, али ми не морамо пристати на ту игру.

* Непуних годину дана сте управник Народне библиотеке Србије. Јесте ли задовољни учињеним?

– Кад сам преузео ову функцију говорио сам о неким од својих циљева. Један је да Народна библиотека Србије одржава чврсте везе са мрежом библиотека Србије чија је кровна институција. Библиотекари често представљају најбољи део својих градских служби. Треба показати колико их поштујемо. Ја сам у овом периоду обишао библиотеке од Руме, Шапца, Краљева, Уба, Ковачице, Љига, Малог Црнића, Бољевца, Кладова. Највише волим кад ми у малим срединама кажу “Овде управник Народне библиотеке никад није био.” Био сам и у Новом Саду, Чачку, Врању, Требињу, Мостару, Цетињу. Нарочито ми је драго да сам обишао Библиотеку манастира Хиландара. Увели смо и награду “Владан Десница“, најзначајнију награду у Србији коју писци додељују писцима.

 

* Библиотека је много урадила и на плану међународне сарадње…

– Ове године смо основали Међународни центар књиге који се бави пре свега промоцијом српске литературе у свету. Народна библиотека Србије је представљена у српском културном центру у Паризу. Посетили смо Националну библиотеку Француске и разговарали о могућности да Србија буде почасни гост Сајма књиге у Паризу 2024. У Риму смо са Ватиканском библиотеком преговарали о већем кориштењу српских рукописа из њихових архива. Започели смо сарадњу, размену са Кинеским културним центром, чак и пре него што је центар званично отворен. Код нас је одржан фестивал португалске књижевности ПОРТУГАЛИВРО. Заједно са Амбасадом Мексика у библиотеци смо приказали преводе пет мексичких аутора. У сарадњи са Француским институтом у Београду у библиотеци одржана је Међународна конференција “Ка заједничкој европској будућности Балкана”. Активно смо сарађивали са Центром словенских култура.

* Ове године ће зграда Народне библиотеке Србије славити педесет година постојања…

Када је наша библиотека изграђена, 1973, легендарни министар културе Француске, Андре Малро, поклонио нам је рукопис своје књиге о Пикасу и посветио га “народу за кога су култура и слобода једно”. Зграда је стара и тражи стална улагања. Адаптирали смо простор кафе-књижаре, санирали спољашњу хидрантску мрежу и отклонили примедбе Управе за ванредне ситуације. У години енергетске кризе поставили смо соларне панеле на кров библиотеке, као пример другим институцијама у Србији. Да ли је енергија чиста или не – то је увек културна чињеница.

* Који су даљи планови када је реч о овој културној институцији?

– Један од најважнијих циљева је изградња депоа. Пројекат је позитивно прошао планску комисију Завода за урбанизам и грађевинске послове, сада се чека издавање решења. Након тога, на основу урађених идејних пројеката аплицирамо за локацијске услове и одобрење за градњу. У сарадњи са Националном библиотеком Израела, започели смо израду дигитализованих копија публикација које се односе на јеврејску периодику објављену у Србији. Припремљени су за потписивање Протоколи о сарадњи са Кинеским културним центром, и Протокол о сарадњи са Академијом Галилеана из Падове. Осмислићемо јединствену приступну тачку за све дигиталне збирке у Мрежи библиотека Србије. Настојаћемо да се укључимо у нови програм Европске комисије European Data Space, у који прераста портал дигитализованог културног наслеђа Европе (Европеана), са којим имамо вишегодишњу сарадњу. Изложићемо слике Народне библиотеке у галерији Академије наука и уметности Србије.

* Докле се стигло у реализацији ваше идеје о подизању спомен-библиотеке на Косанчићевом венцу?

– Ово је била тешка година. Већ одобрена новчана средства морала су се поново тражити од Министарства финансија. Међутим, кад год поменем да ће се библиотека на Косанчићевом венцу, после 80 година, поново изградити у истом облику, као Меморијални центар, очи Београђана засијају. Никад нисам срео никога, писца, новинара, академика, библиотекара ко је равнодушан према обнови наше баштине на месту највећег културцида у Другом светском рату.

* Шта бисте пожелели за Нову годину?

– Желим нам да за Нову годину опростимо и себи и другима и да Нову годину дочекамо свечано, а сунце првог јануара ведро. То често није ствар аргумената већ природне ведрине. Та природна ведрина – то је оно што нам желим.

ПИШЕМ НОВИ РОМАН

* НА ком рукопису сада радите?

– Радим на роману “Песма о Три Света“. То је роман из женске перпективе, писан у првом лицу. Дешава се у 17. веку у доба раног просветитељства и масовног ропства. То је доба барока, и доба кад се градио такозвани светски систем. Главна јунакиња живи у колонијалном, венецијанском Перасту. Гусари је отму и одведу у Тунис. Колонијални Американци је ослободе и одведу у Нову Енглеску. Тамо је отму Индијанци. Нашу јунакињу ослободе још једном. Она се врати у Пераст и мисли да је сањала свој живот. Три света у којима је живела су несхватљива један за други.