Анушка Мицић, рођ. Кон/Kohn (1894, Винковци, Аустроугарска – 1961, Београд, СФРЈ). Рођена је у породици винковачких Јевреја. Зенитистичко име: Нина Нај. Њена мајка била је сестра индустријалца, утицајног пословног човека и добротвора Матије Фројнда, власника творнице хартије „Липа Мил” у Загребу. Анушка је свој живот између два рата, с једне стране, везала за породични посао производње и пласмана хартије, док је с друге, као интелектуалка и заговорница авангардних идеја, сву своју енергију уложила у трансформацију вишка добити у продукцију авангардног гласила Зенит (1921–1926), Библиотеке Зенит и пропагандног авангардног материјала који је био израз заједничке уметничке активности њене и њеног мужа Љубомира Мицића (1895–1971). Преводила је уметничке и програмске текстове авангарде са немачког и француског, али и са српскохрватског на те језике. Ретко се потписивала иза својих радова. Водила је финансијске послове у Зениту, организовала је модеран вид адвертајзинга на страницама овог часописа, при чему је успела готово немогуће, да се у једном анархистичком часопису оглашавају најуспешније привредне компаније у Краљевини СХС. После Другог светског рата живела је са мужем Љубомиром у великом сиромаштву, опстајући захваљујући повременој помоћи својих рођака из Сао Паола и Њујорка који су, напустивши Југославију уочи рата, преживeли Холокауст.
Љубомир Мицић (1895, Сошице код Јастребарског, Аустроугарска – 1971, Београд, СФРЈ). Авангардни песник и уредник. Рођен је у породици Петра и Марије Мицић, рођене Остојић. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Загребу. Након првих песничких збирки, са својом супругом Анушком Мицић, рођ. Кон, покренуо је Зенит – Интернационалну ревију за уметност и културу (1921–1926). Часопис је представљао субверзију, како у естетском и поетичком тако и у политичком и продукцијском смислу. Загребачка фаза трајала је до 1923, када је редакција морала да се пресели у Београд. Са супругом Анушком је покренуо Библиотеку Зенит (1921), основао је Галерију дела домаћих и иностраних модерних и авангардних уметника (1922) и приредио Међународну изложбу нове уметности (1924). Након забране Зенита у Београду 1926, под оптужбом за ширење комунистичке пропаганде, Мицић је емигрирао у Француску, где је са супругом остао до 1936. Током тридесетих година Мицић је инклинирао ка десници, поричући свој авангардни период, што се довршило 25. маја 1940. када је објавио књижевно-политички часопис Србијанство. За време Другог светског рата и касније није учествовао у јавном животу. Након рата живео је са Анушком у гарсоњери у Улици проте Матеје 18. Више пута био је присилно хоспитализован и затваран. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, поред супруге Анушке.
***
Кроз 157 хронолошки сређених и анотираних писама (1920–1960), чије језгро чини турбулентни период с краја двадесетих и током тридесетих година (посебно 1927, 1933, 1939), читалац је у прилици да се упозна са конфигурацијом интимног света и односа једног од најзнаменитијих парова уметничке авангарде на нашим просторима – Анушком Мицић, рођ. Кон и Љубомиром Мицићем – али и са многим подацима релевантним за књижевноисторијска, социолошка и идеолошка истраживања српске и југословенске културе прве половине 20. века.
Из рецензије др Биљане Андоновске
Судбина писца, уметника сагледана је у Страшној комедији као судбина једног доба, различитих политичких система и историјских неприлика, а Анушка и Љубомир као метонимије историјске судбине не само књижевности и културе. Ова монографија тако нуди грађу за ревалоризацију дијалектике историја–књижевност у пољу егзистенцијалног биографског искуства појединца као „мере” књижевности и историје. Као да је овом колекцијом писама наједном извршена демистификација онога што су историјска дискурзивна мистификација и немост учинили; као да је самим обелодањивањем ове преписке раскривено наличје идеолошког и политичког структурирања (књижевне) историје као најстрашније комедије. А наличје сваке историје јесте место хуманог. Оног прећутаног, „жртвованог”, заборављеног: конкретне личности у времену.
Из рецензије др Драгана Бошковића
