После капитулације војске Краљевине Југославије 17. априла 1941. године, Силе Осовине одвеле су у ратно заробљеништво око 350.000 војника и официра. Овај број се у првим месецима њиховог робовања смањивао, све док није остало око 200.000 логораша, махом српске националности. Они су били транспортовани, затварани, сељени и пресељавани, у преко 60 сталних и привремених логора широм Немачког рајха и окупираних територија. Нирнберг, Оснабрик, Заган, Герлиц, Варбург, Баркенбирге, Хамерштајн, Аверсa, Сулмона, Кортемађоре, Аквапенденте, данас су имена која једва да нам нешто говоре. Судбине људи који су се борили у Априлском рату и провели године у логорима с надом да ће се једног дана вратити кући – некима та жеља никад неће бити услишена, док су се други вратили у једну сасвим измењену отаџбину– остале су у сенци драматичнијих збивања у Другом светском рату.

За војнике Краљевине Југославије и њихове непосредне потомке, то је било дубоко трауматично, лично и колективно искуство. Траг тог искуства, за које у новом поретку није било места, сачуван је у дневничким и мемоарским записима, у прози и поезији, на ретким фотографијама и цртежима. Осим што сведоче о тешким условима живота у логору, праћеног емотивним, политичким и идеолошким тензијама, ови трагови нам откривају и колико је уметност била пресудна за духовни опстанак заробљеника. Не само да су књижевност, музика и позориште чинили свакодневницу подношљивијом, дајући јој привид смисла; логори су били и тема и поприште настанка данас неправедно заборављених уметничких дела…

Добро дошли у Народну библиотеку Србије