Владан Десница
Народна библиотека Србије, 2024.
“…Покушавајући разне путеве, може да се покуша замислити основни умјетнички процес и овако:
Има, у основи, двије врсте умјетника; тачније, два начина управо супротна смјера у том процесу. Један је преношење из подручја ирационалног у подручје рационалног, рационализација ирационалног. И ту је циљ, задатак и тежња умјетника обухватити нешто нестално, лабилно, лепршаво, неухватљиво, уловити га као пинцетама, и фиксирати га, као што се уловљени лептир или шишмиш прибије на врата. Тежња да се фиксира чавлом на дувар пројектирана сјена. Друга, супротна тенденција иде за тим да се све што је рационално, па чак и оно што представља умјетничку рационализацију ирационалног, сматра као пука, емпиријска материја подобна тек за то да се подвргне умјетничком процесу. А умјетнички процес за људе таквог схваћања значи рационални елеменат загњурити у купку ирационалног као што се воће умаче у мрку житку шећерну кашу да се каламерила. Једни се труде да и мрак учине видљивим, да и таму учине развидном, читком. Они други, да жмирењем и разним другим процесима замућивања замагле оштре обрисе сагледаног. Јер они су ирационалисти a priori. И у том a priori, чини ми се, лежи сав јад…”
В. Десница, Маргиналије о ирационалном