“За Мони де Булија Ђорђе Костић у својој књизи До Немогућег каже да је ишчезавао без шума, да је био као «неки посебан лутајући дух», да је одлазио/нестајао не само из Београда, и не само из литературе и не само из свести људи… У сећању Ђорђа Костића Мони де Були је остао као неко «ко је био и није био». Као неко ко и јесте и није. И као да то сећање симболично представља и место Мони де Булија у историји српске књижевности.”
Миливој Ненин
