05.04.2020. у 23:00 h
На данашњи дан, 6. априла 1941. године, Народна библиотека Србије је у налету немачких бомбардера погођена запаљивим бомбама. Уништени су до темеља сама зграда, која се тада налазила на локалитету на Косанчићевом венцу, и целокупни библиотечки фонд.
6. АПРИЛ 1941. – 6. АПРИЛ 2020.
Овај трагични догађај овековечио је ликовни уметник Антон Хутер (1905–1961), насликавши призор спаљене Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду. Слика се чува у националној библиотеци.
Несрећним стицајем околности, који нас је задесио као и читав свет, Дан сећања на страдање Народне библиотеке 1941. обележавамо на редукован, симболички начин – овом објавом која би да дочара постојаност меморије и сумњу у њу, као и заборав, тек један од облика памћења.
И овај пут, говорећи на исту тему, у злокобној сенци невиђеног Вируса, покушавам да будем нечувен. Антицитатан.
А брзао сам, неколико пута, о нашој заједничкој причи, утетовираној у мозак, у неизрециво, јер сам знао да поредим бомбардовање из четрдесет прве са оним из деведесет девете, које сам усисао, снатрећи, у хибернацији, што ју је гуглала моја литература, мој крхки борилачки став.
Потом сам се сетио свог суседа, приручног списатеља, Александра Тишме, онога из редова употребљених, људски расточених, формализованих као сонет, као нешто недовршено.
Форму, најпрецизније, живом чине бројеви…
Тако, у Тишминој причи Без крика, која указује на новосадску рацију не именујући је, његов двојник, лирски субјекат, буде прескочен у бројању, у царском руском рулету. Њега разиграва бачена коцка коју мимоилази случај, он избегава одлазак на уречену комеморацију, замењујући га одласком на дунавску плажу, обележену злочином што је на том месту некад почињен. Уживајући у пливању сопствене душе, у ужасној вечности свакодневице, неименовани Тишмин јунак сети се страве о којој сведочи, пуким случајем измештен из њене погубне сржи, из центрифуге што меље и центар и периферију.
У овом крику поезија је немогућа, као да говори Тишма безгласно. Њена форма издиктирана је попут сна надреалисте. Мрачног стварносног кошмара, који опет, у другом облику, изгледа живимо.
Приликом нацистичког бомбардовања Београда, уништена је зграда Народне библиотеке Србије и готово све што се ту од њеног оснивања чувало.
А реч је о 1300 ћирилских рукописа (од којих око 100 рукописних књига на пергаменту), 200 старих штампаних књига и инкунабула, повеље, богата збирка млађих рукописа, непроучена збирка турских докумената о Србији и Београду, збирка писама значајна за политичку, културну и књижевну историју, збирка старих карата и слика, око 300.000 примерака књига. Нестали су и комплети свих српских часописа, алманаха и календара, као и изванредна збирка српских и страних новина…
Људи, невини од сазнања (вели Тишма) , нису марили за мртве који су на истом овом месту једном крикнули. Волели су свој заборав толико да чак нису ни знали за њега.
Био сам и ја жив, бестидно жив. – Било је време да се иде кући.
Сви, на крају, из свог узбибаног лога, понављамо горки аксиом: математика је истоветна с поезијом, док је историја само њена звучна стилска фигура.
Можемо ли данас, једни другима (запитани да ли је крај света одавно или управо наступио), као у меланхоличној Тишминој раноранилачкој песми, изговорити прост, а забарикадиран шестостопни сонет, сјајну ритмичку екстрасистолу, оличену у пронађеној неизгорелој поеми, која ће све нас, у истом часу – то је и разлог сваке Библиотеке – сачувати?
Дакле, спасити.
Ласло Блашковић
