У културној сфери Византије, паримејници су имали литургијску, обредну намену, а истовремено су у грчкој и словенској традицији били важан чинилац целине уграђене у темеље језичког и књижевног наслеђа. Профитологиј је са грчког на старословенски језик, већ у време Моравске мисије, превео Методије, највероватније са групом сарадника. Превод овог специфичног кодекса, који садржи паримије – изабране одломке из двадесетак књига Старога и само из две књиге Новога завета – старији је од превода пуног текста Библије и један је од основних извора за проучавање старословенске подлоге у појединачним словенским традицијама.
Београдски паримејник, репрезентативан српски кодекс из прве четвртине ХIII века, изабран је за основу издања пре свега због раног степена развоја паримејног текста, затим због његовог споменичког значаја и, на крају, као својеврсна заштита после његове бурне историје: са многим драгоценостима старе Народне библиотеке у Београду нестао је при евакуацији 1915, а тек 1969. године, стицајем неочекиваних околности, пронађен је и враћен у Народну библиотеку Србије.
У овом издању се доноси интегрални део текста сачуваног у рукопису. При томе су очувани подела на листове, односно стране, двостубачан текст, подела на редове као и изворна интерпункција. С друге стране, у критичком апарату Београдски паримејник је упоређен са четири рукописа српскословенске редакције: Српским паримејником из друге четвртине ХIII века, Хиландарским из истог времена, Дечанским с краја ХIII и почетка ХIV и Паримејником из Црколеза из првих деценија ХIV века.
Ово издање би требало да омогући потпунију типолошку и текстолошку припадност рукописа и да истовремено олакша изучавања рукописне традиције паримејног текста у српском наслеђу.
Биљана Јовановић-Стипчевић
